Служба заштите и спашавања као свој приоритетни циљ има задовољење потреба свих грађана у општини, на цијелој територији њеног дјеловања. Заштиту сваког грађанина и његових материјалних добара, Служба обавља по принципу економичности, ефикасности и ефективности у актуелном моделу управе као „нове јавне управе“ који спроводи локална самоуправа. Овај актуелни модел управе који подразумјева партнерски однос са грађанима, динамичност, прогресивност и све њене друге афирмативне квалитете – суштински дефинише однос Службе заштите и спашавања према грађанину, постављајући је тако у његову раван уз ону исту суму обавеза и одговорности према њему, које је она имала и у оквиру претходних модела управљања. Како сваки однос између двије стране захтијева њихову потпуну партиципацију као предуслов успјеха, тако је и у овом односу Службе заштите и спашавања као органа управе и грађана као  елемента у управном систему.

Сваки од управних модела кроз које је друштво прошло а који је у себи садржао систем заштите и спашавања људи и њихове имовине, подразумјевао је ову потребу узајамног дјеловања службе и грађана као основу успјешности самог система. Још у неким ранијим општинским прописима – из доба социјализма, ова релација је добијала свој нормативни оквир, који је углавном зависио од степена развоја друштва и свијести грађана о потреби његовог ангажовања у дијелу заштите и спашавања. Тако се у плану заштите од пожара општине Титоград, у дијелу општих одредби, она дефинише његовим првим чланом који гласи: „Ради заштите живота људи и материјалних добара  од пожара – општина, као друштвено-политичка заједница, њени органи, организације и заједнице у оквиру својих надлежности и дјелатности, као и грађани имају право и дужност да се самоорганизују у циљу спречавања избијања пожара и отклањања последица проузрокованих пожаром“. Овдје се Служба и грађани стављају у исту раван у дијелу обавеза које доприносе успјешној заштити, што представља добар основ укупне сарадње и постизању циљева.

Такође, неки каснији закони су овај однос уређивали према степену свог развоја и актуелним потребама друштва. У оквиру друштвеног уређења почетком 90-тих, обавезе грађана су одговарале њиховој тадашњој свијести и личне одговорности, и донешени закон је слободно могао захтијевати да је „сваки грађанин који примијети пожар дужан да га угаси, ако то може учинити без опасности за себе или другога“. У овом закону даље налазимо и још чвршћу и непосреднију везу између Службе заштите и спашавања и грађана, гдје управа локалне власти има могућност ангажовања свих способних грађана путем наредбе коју издаје управни орган, а све у сврху заједничког дјеловања у отклањању опасности: „У случају избијања пожара већих размјера који не могу угасити или локализовати ватрогасне јединице својим средствима, предсједник скупштине општине или лице које он овласти, може наредити свим способним лицима са територије општине старијим од 16 година да учествују у гашењу пожара и спашавању људи и имовине“.

На овај и сличне начине су дефинисани одоси Службе заштите и спашавања и грађана у дијелу њиховог заједничког одговора на ситуације које су проузроковале опасност по животе и имовину људи. Разне опасности које су се јављале са развитком друштва, такође су добијале адекватан одговор сачињен у спрези службе и грађана. Потреба неопходности сарадње условљавала је јачање јединства и снажнији отпор свим изазовима који су пред ова два чиниоца у систему заштите стајала.

У актуелним системима заштите и спашавања, елементи у систему заштите су дефинисани као субјекти заштите а то су: „државни органи, органи јединица локалне самоуправе, привредна друштва, друга правна и физичка лица“. Овим државна управа у свом односу према грађанима, обезбјеђује истима њихово несметано остваривање и заштиту права и обавеза. На овај начин се заштита и спашавање спроводи рационално и уз пуноправно учешће свих субјеката. У даљој разради заштите се наводи да су сви субјекти „дужни да плански организују и спроводе превентивне и оперативне активности и поступања за заштиту и спашавање“.

Служба заштите и спашавања и грађани су, заједно са свим осталим субјектима, дужни да поступају у складу са обавезама које су законом или другим прописом утврђене. Они су још обавезни и да обезбједе примјену свих планова заштите или других аката којима се она утврђује, а такође су и одговорни за сваку активност у дијелу заштите. Ова равноправност у обавезама свакако доноси квалитет који елиминише пребацивање кривице за неуспјех на други субјект, јер је одговорност  како у превентивном тако и у репресивном дијелу заштите и спашавања – подијељена. Овај однос, као темељ успјешне заштите и сигурности у ванредним ситуацијама, требао би бити оснажен и унапријеђен кроз заједничко дјеловање ових субјеката у правцу стандардизовања правила понашања, мјера и активности које се тада користе. Само добро утврђене процедуре, које су више пута и практично спроведене, могу гарантовати успјешност у овом послу. Оваквим дјеловањем, њиховом периодичном провјером и анализом, отклањају се многи пропусти који су неминовни приликом разних изазова у ванредним ситуацијама.

Иако је формално-правно посматрано „грађанин дужан да спроводи мјере заштите и спашавања и да учествује у заштити спашавања на начин прописан законом“, јачање свијести грађана о потреби ефикасног и организованог дјеловања у ванредним ситуацијама, доноси са собом конкретније и практичне бенефите у дијелу заштите. Активно учешће самих грађана у тим процесима унапријеђује систем и смањује број несрећа у редовном животу и раду људи, а посебно је то случај у ванредним приликама. Едукација која је потребна грађанима, првенствено дјеци као најугроженијем дијелу друштва, морала би имати приоритетно мјесто у пословима Службе заштите и спашавања. Потребно знање о настанку и врстама елементарних непогода, узроцима који доводе до несрећа и катастрофа, као и начинима превентиве, промијенила би индиферентан однос према овом проблему, а грађане и саму дјецу учинила спремнијом на одговор у ванредној ситуацији. Ово би свакако утицало на подизање свијести и код остале популације, јер ће тада члан закона којим је предвиђено да „грађанин има право и обавезу да се оспособљава за заштиту и спашавање“, бити препознат у свом афирмативном облику.

Размјена самих информација између Службе заштите и спашавања са једне и, грађана са друге стране, необично је важан фактор односа а самим тим и заједничког успјеха. И овдје је могуће повући паралелу између позитивно-правног дијела односа ових субјеката у којем се наводи да „грађанин има право на потпуну и правовремену информацију о могућности настанка ризика, као и о начину и мјерама које треба предузети ради заштите и спашавања“, и практичног дјеловања ових субјеката који ове појединости требају остваривати у сваком њиховом сегменту и имати спреман одговор за све врсте ризика. 

Овај вид сарадње и ангажованости Службе заштите и спашавања и грађана, гдје се у једној конкретној вези сталне и непосредне комуникације одвија процес развоја опште сигурности и заштите, доприноси подизању свијести о значају овог дијела укупних потреба друштва као једног од основних приоритета. Практично спровођење обавеза које настају из овог односа, поставиће систем заштите грађана и њихове имовине на одговарајуће мјесто и анулирати сваки покушај његовог минимизирања, коме је он често изложен. Суштински је важно да права грађана и обавезе службе свој смисао нађу у практичном дјеловању ових субјеката у оквиру свога односа, како би се  систем заштите оптимално остваривао и његов правни основ био само подлога за пуноћу његовог стварног живота.