Служба заштите и спашавања је орган локалне управе који на територији општине спроводи све активности и мјере, неопходне за безбједан и сигуран живот и рад свих субјеката (државни органи, органи јединица локалне самоуправе, привредна друштва, друга правна и физичка лица) и њихових материјалних добара – у дијелу заштите од ванредних и акцидентних ситуација изазваних људском руком, природном појавом или елементарном непогодом. Служба у тим ситуацијама дјелује на основу планова за спашавање, док се сама заштита и спашавање спроводи на основу планова за спашавање који се израђују на националном и општинском нивоу. Значај Службе заштите и спашавања у систему локалне самоуправе као јавне службе која дјелује у интересу грађана и чији је циљ задовољење њихових потреба, може се видјети и у једној од дефиниција јавних служби гдје се каже да оне представљају дјелатности државе од општег и јавног интереса, које служе за задовољавање потреба грађана, а у случају њиховог застоја долази до озбиљних проблема у нормалном функционисању државе.

Служба заштите и спашавања је носилац јавних овлашћења и у своме раду спроводи она правила утврђена Европском повељом о локалној самоуправи, која јој по природи посла припадају и која јој повјери локална управа. Овдје се мисли прије свега на принцип професионалности који подразумјева ефикасан, економичан и ефективан рад органа локалне управе што за собом води ка запошљавању способног и компетентног кадра.

Као служба која непосредно остварује јавни интерес грађана, Служба заштите и спашавања у потпуности оправдава положај јавне службе. Њена улога у локалној самоуправи а самим тим и у друштву, добија на значају са његовим развојем и упоредо са тим – умножавањем потреба самога друштва. Општи интерес или опште добро које се препознаје као стожер око кога се налазе сви послови које обавља служба, представља главни разлог њеног постојања и то и јесте њена улога. Ипак, са правног гледишта, јавна служба постоји тек уколико постоје специјална правна правила, односно специјални правни режим (закони, уредбе) којим се регулише правилно и непрекидно функционисање јавне службе. Ово значи да се као и сваки други посао који обавља локална самоуправа, и посао службе заштите као јавне службе, мора правно уобличити и дефинисати. То јест,  добар посао је само онај посао који је урађен на добар начин, начин који је претходно утврђен, одобрен и обнародован. Посао јавне службе карактерише сталност и непрекидност а то се најбоље може уочити у самом примјеру Службе заштите и спашавања којој је то један од препознатљивих критеријума рада. Послови Службе заштите и спашавања су у ствари задаци које јој локална управа повјерава у оквиру система управљања на територији  одговорности саме управе. Ови послови по својој природи припадају овој Служби као органу управе и она је обавезна да постављене задатке ријеши самостално или у сарадњи са другим органима на нивоу локалне самоуправе. Служба приликом извршења послова обавља своју јавну управну функцију на основу јавних овлашћења добијених од локалне управе, остварујући тако заштиту имовине и лица у ситуацијама гдје је неопходно њено дјеловање. На вертикали изнад ње најприје се налазе локални извршни органи који јој дају смјернице за рад и налажу обављање конкретних послова, а на самом врху се налазе локална представничка тијела која врше нормативну и друге функције, одређујући тако мјесто и улогу Службе у систему локалне управе.

Служба врши послове утврђене законом, другим прописима и општим актима.