Кроз историју људског рода одвијала се човјекова борба против природних недаћа и катастрофа којима се он супростављао на разне начине, борећи се често и за сами опстанак. Током вјековне борбе људи су богатили своја сазнања о разним природним појавама, па и о ватри, и на основу тих сазнања изграђивали системе одбране и заштите од њих.  Заштита од пожара је стара колико и откриће ватре и током историје се развијала у складу са развојем људског друштва. Организован начин заштите од пожара је примјењиван још за вријеме Цезара Августа који је у борби против пожара успоставио Службе са сталним дежурством у читавом Риму. Ипак, најстарији документ са законском регулативом која се односи на заштиту од пожара везује се за Хамурабија, оснивача Вавилонског царства. Хамурабијев законик, који се сматра првим законским документом уопште у историји, садржао је 28 параграфа са по 16 чланова у којима је, између осталог, била регулисана градња објеката по којој би „свако онај ко не изгради довољно чврсту и отпорну кућу био погубљен“.

Током читавог средњег вијека степен друштвеног организовања заштите од пожара је био нижи него у доба владавине Римљана, иако су пожари били врло чести и са катастрофалним последицама. Како је феудално друштво било неспособно да се супростави ватреним стихијама које су изазивали пожари, поред мањих градова и насеља изгорели су и: Лондон и Осло 1624. г, Единбург 1700. г, Копенхаген 1728. г; Стразбург је у XIV в. горио чак осам пута а Цариград у XVIII в. четири пута. Сличну судбину у том периоду имали су и Загреб, Београд и Земун.

Тек средином XIX вијека започиње формирање првих организованих ватрогасних друштава од стране локалних власти, са циљем превентивног и репресивног дјеловања у дијелу заштите од пожара. Прво Добровољно ватрогасно друштво основано је 1841. г. у Њемачкој у граду Мајсен и ова година означава почетак организованог ватрогаства у свијету. То је уједно и прво законом дефинисано пружање ове врсте јавних услуга грађанима. Овим је означен почетак савременог ватрогаства, а  већ наредних година оснивају се ватрогасна друштва у Холандији, Француској, Италији, Енглеској и Аустрији. Ова хумана идеја, рођена из потребе заштите грађана и њихове имовине, врло брзо је доспјела и у наше ближе окружење. Већ 1864. г. је у Вараждину – Хрватска, основано прво Добровољно ватрогасно друштво. Од тог времена, на овим просторима започиње организовање великог броја ових друштава, чији је приоритетни циљ – успјешна заштита људских живота и материјалних добара грађана од пожара. У наредних неколико година долази до оснивања ватрогасних друштава у Марибору, Сиску, Загребу, Новом Саду, Сплиту, Шибенику и другим градовима, који су својим статутима почели да уређују одређена питања из области заштите од пожара, уводећи тако поједина правила која се и данас примјењују.

На нашим просторима се такође указивала потреба за формирањем сличних служби. По угледу на развијеније градове у тадашњој Аустроугарској монархији, прво Ватрогасно друштво код нас основано је у Котору 1867.г. Развој овог вида јавних служби и њихово ширење на простору данашње Црне Горе, био је прилично отежан због економских прилика и одвијао се веома споро. До краја XIX вијека оснивају се Ватрогасна друштва у Перасту и Цетињу, а почетком наредног вијека још њих неколико, тако да је почетком XX вијека у Зетској Бановини  било формирано свега шест ватрогасних чета.

Оснивање једне од њих, оне у Подгорици, забиљежио је лист „Глас Црногорца“ који је излазио на Цетињу и који у свом броју од 26. марта 1914. г. наводи : „У Подгорици се основало Добровољно ватрогасно друштво чија су правила потврђена од надлежних власти… Друштво се обратило Подгоричкој Општини са молбом да му потребне справе добави што прије…“. Услед све већих потреба за развојем ватрогаства и формирањем професионалних ватрогасних организација, на Народној Скупштини Краљевине Југославије одржаној 1933. г, донесен је Закон о организацији ватрогаства. По одредбама овог Закона, дефинисана је потреба формирања ватрогасних служби и њиме је предвиђено намјештење по једног ватрогасца на сваких 4000 грађана. Овим Законом је свака варош у Краљевини морала имати по једну ватрогасну чету. Тако је, анализирајући ватрогаство у 1935. години, „Зетски гласник“ истакао, да је у Црној Гори формирано око 30 ватрогасних чета.

Након Другог светског рата Министарство унутрашњих послова ФНРЈ, у недостатку прописа, доноси двије наредбе законодавног карактера. Прву, по којој бивши Ватрогасни савез Краљевине Југославије више не постоји а бригу о његовој имовини преузима МУП, и другу – којом се налаже успостављање државног ватрогаства које ће се укључити у органе унутрашњих послова и заједно са постојећим добрововољним ватрогаством повезати ради формирања Ватрогасног савеза Југославије. Овај орган је одмах након формирања 1951.г. донио акт „Обавезно упутство о служби одбране од пожара“, чиме се постављају темељи новијем ватрогасном добу код нас, кроз израду правила о одјећи, чиновима, стручном образовању и др. Тако су постојеће професионалне ватрогасне јединице у Југославији добиле назив Државна ватрогасна милиција и у погледу статусних права, ватрогасци су били у свему изједначени са милиционарима.

Професионална ватрогасна јединица у Подгорици – као дио система локалне самоуправе, основана је на 17-ој сједници Градског вијећа Народног одбора града Титограда, одржаној 6-ог новембра 1953. год. Ова јавна служба је од свог оснивања мијењала свој назив у зависности од формацијског устројства, потреба грађана и плановима свога оснивача и послодавца – градске управе. Тако су ватрогасци у локалној самоуправи дјеловали у оквиру Ватрогасне чете, Професионалног ватрогасног вода, Општинског ватрогасног вода и Општинске ватрогасне јединице. Садашња Служба заштите и спашавања представља пуноћу свих ранијих облика организовања јер обухвата спектар свих послова којe су припадници ових служби до сада обављали, укључујући и приличан број нових обавеза које носи са собом урбанизација градске територије, савремени трендови живљења и искушења модерног доба.

Новооснована ватрогасна јединица налази се у просторијама бившег Аеро-клуба Шпиро Мугоша у улици Марка Миљанова. Боравак на тој локацији је трајао веома кратко и послије неколико мјесеци Ватрогасна јединица се сели у зграду на углу улица Марка Миљанова и Новака Милошева гдје остаје наредних 47 година. Усељењем Ватрогасне јединице у „нове“ простор, из њега исељава Земљорадничка задруга која се налазила у приземљу, док спратни простор зграде претходно напуштају хотелијери „Радовча“ који су тако остали без својих гостинских соба. У једном дијелу зграде и даље је задржана прехрамбена продавница. У напуштене хотелске собе усељавају се 22 породице које ту остају све до земљотреса 1979.г.

Како би ватрогасна јединица била ефикаснија у гашењу пожара, почетком 50-тих година прошлог вијека формирају се истурена ватрогасна оделења. Једно од таквих је оделење у Лијевој Ријеци.

Због неадекватне локације за потребе Ватрогасне јединице, тадашње општинско руководство озбиљно размишља о изградњи новог ватрогасног дома, чија је локација већ одређена на старом Турском гробљу на Побрежју. Том приликом 1976 године се доноси се и идејни и главни пројекат али се од њега одустаје. Како је тадашњи Титоград добио организацију европског првенства у стрељаштву од стране Европског стрељачког савеза, финансијска средства предвиђена за намјену изградње новог ватрогасног дома преусмјерена су у сврху спорта. Тако су ватрогасци остали да и даље обављају своје активности, полазећи на интервенције из улице Марка Миљанова број 50, све до прољећа 2000.г, када се због рушења старог ватрогасног дома у центру града, ватрогасци са својим ресурсима селе у халу монтаже некадашње „Фабрике грађевинских машина Радоје Дакић“. Ватрогасци тамо остају наредне четири године, до изградње новог ватрогасног дома на Старом аеродрому у који усељавају у прољеће 2004. Године.

По изјавама старијих радника који су били чланови некадашњег Добровољног ватрогасног друштва, први Командир ватрогасаца био је Марко Мустур из Котора. Њега су наслиједили Иво Пејовић и Ђоко Шофранац који су на то мјесто остали наредних 20 година. Како није постојала одговарајућа школа у Црној Гори, поједини командири су упућивани у Ватрогасну школу ФНРЈ у Земуну, гдје је обука трајала од три мјесеца до годину дана, након које су стицали назив ватрогасног официра.

Након Пејовића и Шофранца на челу Ватрогасне јединице били су: Новак Павићевић, Томо Батровић, Мило Јанковић, Рајко Богдановић, Милан Вучинић, Светозар Вушовић и Костић Радинко, који се на дан пресељења Ватрогасне јединице налазио на мјесту командира.

Ватрогасна јединица је од оснивања имала веома скромну опремљеност. Тако је након отписа камиона марке „Шевролет“ 1960.г, у возном парку имала возила марки: „Чепел“, „Дајц“, „ФАП2 и комби. Посебна атракција за тадашње грађане било је ватрогасно возило „Аустин“ које је имало звоно а на коме су се ватрогасци превозили „окачени“ на возило. Вриједно је помена да су ватрогасци 1965.г. посједовали носила за рањенике као и седам азбестних одијела са рукавицама, капуљачом и чизмама. И поред скромне опремљености, ватрогасци су посједовали мотоцикл, радио-апарат, телевизор, хармонику, бубањ, двије гитаре, сто за стони тенис као и библиотеку од 65 различитих књига.

Од 1953.г. дужи низ година Ватрогасна јединица је имала просјечно 10 ватрогасаца у служби. Први активни ватрогасци углавном су били професионални возачи са завршеном ватрогасном школом у војсци. Овај посао су могла обављати и лица која су завршила курс за ватрогасце у организацији Добровољног ватрогасног друштва. Ватрогасни чинови су се добијали на основу Правилника о стручном оспособљавању и постизању чинова у ватрогаству СРЦГ, које је додијељивао ватрогасни савез. Од 1956.г. ватрогасцима су додијељиване златне и сребрне ватрогасне медаље и звијезде, ордени заслуга за народ, као и ордени и медаље за храброст.

Од 1970.г, Ватрогасна јединица броји 30 запослених који на годишњем нивоу имају просјек од око 250 интервенција. Ватрогасна јединица је свој назив мијењала протеклих деценија, у зависности од броја запослених и форме организовања тако да је именована као: Ватрогасна чета, Професионални ватрогасни вод, Општински ватрогасни вод, док је назив Општинска ватрогасна јединица добила на основу Одлуке о оснивању Општинске ватрогасне јединице, донијете на сједници Скупштине општине Подгорица одржаној 31.12.1993. године.

Законом о локалној самоуправи који је донијет 2003.г, прописано је да Општина односно Главни град има Службу заштите. Тако је 2006.г. општинском одлуком основана Служба заштите Подгорица. Након тога, услиједила јеОдлука о организацији и начину рада управе Главног града, којом је основана Служба заштите Главног града као посебна служба у систему локалне управе.

Овдје можете преузети Одлуку о оснивању.